(Ne)moć sindikalnih izbornih lista

RADNIČKE VOĐE U POLITICI
ASNS je kao deo DOS-a učestvovao u rušenju Slobodana Miloševića, a 2012. otvoreno podržao LDP, „Sloga” je 2014. stala uz DS, a UGS „Nezavisnost” najavljuje samostalno učešće na narednim lokalnim izborima

Зоран Стојиљковић: На локалу желимо да проверимо колико је некаква синдикална или грађанска листа опција која може да оствари наше циљеве (Фото А. Васиљевић)

Tranziciona Srbija već je odavno postala mesto gde sindikati ulaze u koalicije sa strankama kako bi stekli politički uticaj, ali da neki od njih samostalno nastupi, čak i na lokalnim izborima, delovalo bi kao iznenađenje na zbunjenoj i podeljenoj domaćoj levici. Mogućnost da se UGS „Nezavisnost” kandiduje na „lokalu” mimo postojećih partija najavio je novi predsednik te organizacije Zoran Stojiljković.

To izgleda kao odstupanje od tradicije uspostavljene odmah posle 5. oktobra, kada je tadašnji lider Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Dragan Milovanović postao ministar rada, pošto je „njegov” sindikat ASNS, kao deo DOS-a, učestvovao u rušenju Slobodana Miloševića. Zato su kao izuzetak od pravila delovale najave iz 2011, kada je pominjano da bi Savez samostalnih sindikata Srbije mogao i samostalno da se kandiduje kao grupa građana.

ASNS je, sa druge strane, 2012. otvoreno podržao LDP, dok je „Sloga” 2014. stala uz DS. Za razliku od tih primera, proletos, na poslednjem glasanju za sastav Skupštine, najveći sindikati su ipak ostali po strani.

Darko Marinković: Ako sindikat uđe u kandidaturu na izborima bilo kog nivoa, napušta poziciju sindikata (Foto Medija centar)

Zoran Stojiljković za „Politiku” ističe da je razlog za potencijalni izlazak na lokalne izbore pre svega odraz nezadovoljstva aktuelnom političkom ponudom.

„Razočarani smo onim što ostane od predizbornih obećanja. Ne postoji pouzdan politički partner. A uticaj velikih sindikata je, nažalost, manji od najmanje strančice u nekoj koaliciji u skupštini. Zato na ’lokalu’ želimo da proverimo koliko je nekakva sindikalna ili građanska lista opcija koja može da ostvari naše ciljeve. Ponudićemo saradnju i drugim sindikatima i civilnim organizacijama”, navodi Stojiljković, za kojeg je „ulazak u veliku politiku”, odnosno nastup na parlamentarnim izborima, za sada manje realan, jer je „to brisan prostor gde već postoje etablirane stranke”.

I dok u „Nezavisnosti” jasno odbacuju bilo kakvu saradnju s partijama, bivša poslanica Ranka Savić, koja je kao predsednica ASNS na listi LDP-a 2012. ušla u Skupštinu Srbije, veruje da je to tada bio jedini način da se aktivno bori za osnovne ciljeve, kao i da u svetu ne postoji apolitičan sindikat.

„Jasno smo rekli da samo iznutra u ovako teškom sistemu možemo da učinimo nešto. U poslaničkom klubu LDP-a imala sam autonomiju u odnosu na članove stranke. A mesto u Skupštini donelo nam je to da 37 amandmana ASNS-a bude prihvaćeno. Za govornicom parlamenta mogla sam da ukažem da neke stvari ne mogu da se reše kako je zakonodavac prvobitno zamislio. Odgovorno mogu da tvrdim da smo sprečili likvidaciju ’Železare Smederevo’. Čim sam saznala za to, obavestila sam tamošnji sindikat i organizovan je protest. Najzad, imali smo jednu od najboljih kancelarija narodnog poslanika”, navodi Ranka Savić.

Ranka Savić: Mesto u Skupštini omogućilo nam je da 37 amandmana ASNS-a bude prihvaćeno (Foto Medija centar)

 

I danas aktuelna predsednica ASNS podseća da taj sindikat na izborima prošlog proleća nije podržao nijednu partiju, iako se spekulisalo da će ponovo stati uz LDP.

„To je bilo previše složeno da bismo postigli dogovor s bilo kim i po svaku cenu išli na izbore. Uprkos tome što su nam tri političke partije nudile poslaničko mesto”, dodaje Ranka Savić.

Da bi sindikati, bez obzira na to što imaju pravo i obavezu da učestvuju u političkom životu, trebalo da se drže podalje od vlasti, uveren je profesor Darko Marinković, direktor Centra za industrijske odnose. Za njega je najbolje rešenje da se socijalni dijalog gradi tako što će sindikati nastupati potpuno nezavisno, u odnosu na druge dve strane – poslodavce i državu. Na pitanje da li je bilo pogrešno što je jedan sindikalni lider posle 5. oktobra postao ministar, Marinković odgovara da je to neprihvatljivo.

„Mada je čak tada moglo da se traži opravdanje, jer DOS je ličio na jedan društveni pokret udružen zbog rušenja Miloševićeve vlasti. Ali u uređenom društvu, s višepartijskom demokratijom, to ne ide. I svi prethodni pokušaji takve vrste završavali su se negativnim posledicama po sindikate i same radnike. A što se tiče samostalnog učešća na izborima, ne može se sedeti na dve klupe. Jer ako sindikat uđe u kandidaturu na izborima bilo kog nivoa, napušta poziciju sindikata”, kaže Marinković za naš list.

Zoran Stojiljković, međutim, ističe da je Srbija atipična sredina i da su zato neophodna netradicionalna rešenja. Tvrdi da „Nezavisnost” nema nameru da po svaku cenu ulazi u politiku i bude samo jedna od mnogih ponuda.

„Prostor politike i treba omeđiti i stranke izbaciti iz sfere koja im ne pripada, sprečiti podelu plena, partijsko zapošljavanje… Nešto što praktično treba da dovede da pred izbore obratite pažnju i proverite koga je taj neko ko se kandiduje usrećio sedeći u nadzornim odborima. Ozbiljno ćemo testirati naše kapacitete, i tek ako budemo sigurni da možemo nešto da promenimo u kvalitetu života, kandidovaćemo se. Inače, ne vidim šta je tako revolucionarno i subverzivno u zahtevu za pristojan rad pod ugovorom”, kaže Stojiljković.

Darko Marinković veruje da se upravo u Srbiji desila protivrečna situacija – da u zemlji koja je decenijama građena na samoupravljanju i vlasti radničke klase nema socijalno orijentisane partije koja je uspela da dobije ozbiljniju podršku birača.

„Posle pada Berlinskog zida ovde je instituciji radničkih prava davan negativan predznak, povezivan sa starim socijalizmom. Na sindikatima je ostalo da štite ta prava, ali sam iznenađen da su se i oni sami pokazali kao vrlo konzervativni deo društva, sa malo promena od vremena jednopartizma. Sve se svodi na pitanje da li su sindikati danas u stanju da izvedu 100.000 ljudi na ulice? Ne kažem da to sad treba da rade, samo da li imaju tu društvenu moć. Za to vreme, u jednoj Francuskoj, gde je u članstvu sindikata samo osam odsto zaposlenih, kad oni pozovu na protest na ulice izađe dva miliona ljudi”, zaključuje Marinković.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

thirteen + four =