Radnici se ne bune jer se plaše otkaza

Anketa pokazala da većina zaposlenih nije zadovoljna uslovima rada

STIGLI su sa svih kontinenata. Otvorili fabrike i radna mesta, ali su doneli i svoje običaje u poslovanju. Neki strani investitori su uveli četiri dana rada nedeljno, uz kuvani, zdrav obrok i godišnje sistematske preglede. Prvi put u Srbiji su novopečeni očevi dobili pravo na porodiljsko odsustvo.

S druge strane, ima i onih poslodavaca koji zaposlenima broje odlaske do toaleta, smanjuju im vreme za pauzu… Njihovo radno vreme je najčešće 10 sati dnevno, uz obavezu da se za višak radnih sati dobiju slobodni dani. Oni, najčešće, nikad ne dođu na red.

Prema anketi koju je lane uradio Centar za razvoj sindikalizma, dve trećine zaposlenih smatra da se radnička prava ne poštuju, a tek između tri i devet odsto ispitanika veruje u suprotno.

Potpuno drugačije je mišljenje Darka Marinkovića, profesora radnog prava i direktora Centra za industrijske odnose. On je uveren da se radnička prava u Srbiji generalno poštuju.

– Prvo treba da shvatimo da poslodavci nisu zle veštice iz bajke – kaže Marinković. – Moramo da razbijemo predrasude da su poslodavci i radnici u dva rova iz kojih pucaju jedni na druge. Zar nije najvažnije da su nam strane investicije vredne tri milijarde evra. Da su svi monetarni pokazatelji mirni, da je dinar stabilan, a bez toga je svaka priča o radničkim pravima beskorisna. Preduzeće koje ne prima platu tri meseca ne postoji. Vlasnik kapitala mora da ostvari profit, a radnik da zaradi platu od koje će svojoj porodici da obezbedi pristojan život. To što imamo političku i finansijsku stabilnost u zemlji je osnova za dolazak stranih investitora. Jer, kapital je veoma plašljiv i ne ide tamo gde ne postoje uslovi za poslovanje.

On tvrdi da bi trebalo da se zapitamo šta rade sindikati. Kako ističe, slika realne moći sindikata je na niskom nivou. Sve se menjalo brže od sindikata – i politika, i društvo, i privreda, a naš sindikat je, prema mišljenju Marinkovića, isti kao i u jednopartijskom sistemu:

– Mnogo toga mora da se promeni da bi sindikati krenuli u pravcu socijalnog partnerstva. Sindikatima ne treba da bude cilj da budu funkcioneri decenijama. Tu treba da uđu mlađi kadrovi, koji će izgraditi sindikate po evropskim pravilima. Ne možemo mi insistirati na nekim stvarima koje je pregazilo vreme. Zašto terati poslodavce da radnici budu u stalnom radnom odnosu. Toga nigde više nema. Osim možda u muzejima. Oni moraju da izađu iz firmi, jer jedino tako mogu da imaju samostalnost.

Da krivicu snose i sindikati, slaže se i Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije. Ipak, smatra da ni odgovornost sindikata ne može da bude podjednaka.

– Ne možemo da imamo podjednaku odgovornost mi i oni u Socijalno-ekonomskom savetu, na primer – kaže Ranka Savić. – Oni su odmah iza Vlade, oni daju saglasnost za zakone. S druge strane, nije lako raditi u sistemu gde je ogromna ekonomska kriza. Možemo da pričamo bajke, da sjajno živimo i da nam je niska nezaposlenost. Broj onih bez posla je mnogo veći od onog koji predstavlja zvanična statistika. U takvom sistemu radnik kada dobije posao čini sve da ga zadrži, jer obezbeđuje taj minimum egzistencije.

Zaposleni veruju da su mu prava narušena, ali se ne žali. Čak 86 odsto ispitanika je reklo da se nikome nije žalilo iz straha da ne izgube posao ili su jednostavno uvereni da ništa ne mogu da promene. Oko 80 odsto anketiranih je reklo da je važno da nešto rade pod bilo kojim uslovima, na bilo kom poslu.

– Radnik je zastrašen i čuva ono malo jada što ima, jer zna da će biti u još većem jadu ako i to izgubi – kaže Savićeva. – Strani investitori donose pravila iz svojih država. Nas ne treba da interesuje odakle su stigli i kakva su njihova pravila poslovanja. Oni posluju u Srbiji i moraju da poštuju naše zakone.

NAJBOLjI I NAJLOŠIJI

SRPSKOM radniku više odgovaraju standardi koji su stigli sa evropskim investitorima, dok se azijske gazde, bar prema mišljenju sindikata, ne mogu nazvati poželjnim poslodavcima.

– U mnogobrojnim fabrikama za sklapanje ili proizvodnju kablova i delova situacija je katastrofalna – kaže Ranka Savić. – Isto je i u tekstilnoj industriji, gde radnice stoje po 10 sati, bez prava da sednu, čak ni nakratko. Za 10 sati rada dobijaju slobodne dane, koji nikada ne stignu na red. S druge strane su Nemci, na primer, koji su dobri poslodavci. Znaju pravila igre i poštuju kolektivne ugovore. I Železara ima sindikat i kineski partner tamo poštuje ugovore koje je potpisao sa radnicima. Srbija u velikoj želji da privuče investitore često zatvara oči pred kršenjem radničkih prava. Ne bismo smeli da dozvolimo ucene. Doći ćemo u situaciju da će se i oni koji sada poštuju svog zaposlenog iskvariti. To treba preduhitriti i kazniti, i novčano i moralno.

MORAMO DA RADIMO

PREMA rečima Marinkovića, poslodavci su doneli pravila poslovanja iz svojih zemalja, ali nijedan poslodavac ne želi konflikt sa radnicima. – Svaki radnik koji je vredan i posvećen poslu biće cenjen – smatra Marinković. – Ceniće ga poslodavac. Činjenica je da svako ima svoje interese, ali i da privreda, država i radnici imaju zajednički interes. To je da privreda radi. Ništa nemamo od ispijanja kafa i sastančenja po polupraznim halama. Moramo da radimo. Ono što smo nasledili iz prošlosti i što su nas učili da učimo da ne bismo radili, možemo da zaboravimo. Kao zemlja smo baš propatili – imali smo nekoliko teških ekonomskih kriza, bombardovanje. Treba da znamo da bi i mnogo bogatija zemlja posle takvih događaja bila opustošena. Ništa se, međutim, ne dešava preko noći.

Izvor: Večernje Novosti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

eighteen − ten =